Историјски развој акценатског система у српском језику

У развоју српске прозодије могу се уочити неколико фаза. Први тип, најстарији акценатски систем у српском језику био је троакценатски. Састојао се из два силазна акцента (дуги и кратак) и неоакута (узлазно – силазне акцентуације). Изједначавањем неоакута са дугосилазним акцентом, дакле мењањем квалитета акцента, настаје старији акценатски систем српскога језика. Ту се завршава заједнички развој прозодијског система свих српских говора. Стотињак година касније, југоисточни простори Србије ће, под утицајем различитих балканских језика, изгубити и квантитативну и квалитативну разлику међу акцентима, добивши тако један, ултракратки, експираторни акценат. Старо место акцента је задржано, мада постоји тенденција да се акценат помера за једно место унапред са отворене, па и затворене ултиме, што је резултат утицаја суседних говора. Новоштокавски дијалекти метатонијским преношењем добијају четири акцента, два силазна и два узлазна. Метатонијско преношење значи да су се силазни акценти померили за један слог унапред, променивши квалитет. Зато на ултими нема акцента, а први слог може носити сваку од четири акценатске могућности. На пример: јунâк > ј`унāк. Силазни акценти се могу наћи само на првом слогу уколико су у ранијој фази развоја српског језика имали такво место у (конкретној) речи (нпр. вокатив именице вода носи кратак акценат). Дијалекти који су прошли ову трансформацију припадају групи новоштокавских дијалеката са центром у Источној Херцеговини. У наредним вековима народ са овог продручја је мигрирао ка Војној крајини, Дубровнику, централној Србији и Војводини и тиме ширио своје говорно подручје.

Као резултат ове историјске акценатске промене, дакле, усталила су се следећа правила акцентовања у српском језику:

  • последњи слог не може бити наглашен у вишесложним речима
  • једносложне речи имају само силазне акценте
  • вишесложне речи које имају акценат у средини могу имати само узлазни акценат (овде постоје изузеци)
  • вишесложне речи које имају акценат на првом слогу могу имати било који од четири акцента

Губљење сугласника

Губљење сугласника или упрошћавање сугласничких група је гласовна промена при којој долази до стапања одређених сугласничких група, при чему се поједини сугласницигубе. Упрошћавање сугласничких група се најчешће врши у следећим ситуацијама:

  • Кад се два иста сугласника нађу један до другог, један се губи.
Пример: безначајан = без + значајан → беззначајан → безначајан
Изузетак се јавља код грађења суперлатива од придева који почињу са ј, као на пример: најјефтинији, најјачи, најјужнији.
  • Губе се д и т кад се нађу испред африката (ђџцч).
Пример: задаци = задатак + -и → задатаки → задатки → задатци → задаци
У овом примеру је извршено неколико гласовних променанепостојано Асибиларизација (к → ц), губљење сугласника (губљење т испред африкате ц).
  • Д и т се губе испред сугласничких група: стнзднштнстлстљстк.
  • С се губи кад се ћчжш нађу испред наставка -ски, односно ж и ш испред наставка -ство.
Пример: тршићки = Тршић + -ски → тршићски → тршићки

Удвојени сугласници ш и ж

Кад у сложеним речима или ма где другде с и з, дођу испред предњонепчаних (палаталних) сугласника у које по закону о једначењу према начину изговора прелазе (ш и ж). Тада се они из таквог положаја губе, заправо, једначењем прелазе у те сугласнике, те тако добијамо по један удвојени сугласник, који се затим упрошћавањем своди на једноставан (тај) глас.

Примери:

  • бежични (добијамо преко бежжични, од безжични),
  • ишарати (добијамо преко ишшарати, од исшарати),
  • раставити (добијамо преко расставити, од разставити).

И било на који начин да се у речи негде нађе удвојен сугласник, он се на показани начин поједностављује, те тако од речи:

  • одужити — добијамо од оддужити,
  • безакоње — добијамо од беззакоње,
  • француски — добијамо од французски итд.

Према правилима нашег савременог правописа пише се једино удвојен глас ј у облицима суперлатива придева који почињу сугласником ј, на пример: најјачинајјаснији,најјефтинијинајјаросније итд. Осим тога, у неким сложеним речима, када би се писањем само једног сугласника та реч теже разумевала, пишу се удвојени сугласници:поддијалекатпреддржавни период итд.

Дентални сугласници д и т

Дентални сугласници д и т губе се у неким облицима именица:

  • од губитак — губицигубицима
  • од задатак — задацизадацима
  • од податак — подациподацима
  • од изузетак — изузециизузецима
  • од приповетка — приповеци
  • од желудац — желуца
  • од отац — оца итд.

У овим примерима, сугласници д и т нашли су се испред африката који у себи садрже праскави дентал. На исти начин испред осталих сложених сугласника који у себи садрже елементе денталасугласници д и т се губе:

  • почећу (од почетћу), казаћу (од казатћу), читаћу (од читатћу) — зато што се у сложеном сугласнику ћ већ садржи елеменат денталног сугласника т; према правопису, може се писати футур и са очуваним т, али, наравно, уколико није дошло до стварања једне сложене речи, нпр: почет ћуказат ћучитат ћу;
  • инаџија (преко инатџија и инадџија).

Пауза која се још увек осећа између првог и другог дела сложенице раставља дентал с краја предметка од денталног елемента у сложеном сугласнику на почетку другог дела сложене речи:

  • потценитиотћушнутиотцуритипотчинити итд.

Сугласници д и т и у другим гласовним групама су склони губљењу:

  • од подлистак, правилни облици су: подлискаподлиску
  • од напрстак, правилни облици су: напрсканапрску
  • од радостан, правилан облик је радосна
  • од жалостан, правилан облик је жалосна
  • од именице уста, правилно је усмен (преко устмен).

Јасно је да сугласници д и т, када се нађу у групи између сугласника с и з на првом, а праскавог задњонепчаног к или носних сонаната м и н на другом месту, испадају из таквог положаја.

Али, у неким случајевима (код новијих образовања) чува се и пише т и у таквом положају, као у: азбестнипротестникомунисткињагимназисткињаантиглобалисткиња.

Ваља имати на уму да придеви зависан и независан не иду с горе наведенима, пошто су они постали од глагола зависити. У њиховом облику никада није било сугласника т, нити га може бити.

Једначење сугласника по месту творбе

Једначење по месту творбе (настајања, артикулације) у српском језику врши се у следећим случајевима:

  • Једначење сугласника врши се када се испред палаталних сугласника насталих јотовањем (шжчћџђљ и њ) нађу сугласници с и з, они тада прелазе у своје најсродније палаталне сугласнике ш и ж. Пример: просити – просња -прошња, или грозд – грозђе – грожђе.
  • Једначење сугласника врши се и када се дентални назал н нађе испред билабијалних оклузива (б и п); он тада прелази у билабијални назал м: зеленбаћ – зелембаћ, прехрана – прехрамбени, стан-станбени-стамбени)
  • Једначење сугласника врши се и када се сугласник х нађе испред сугласника ч и ћ, он тада прелази у сугласник ш: дрхтати – дршћем, орах – орашчић

Ситуације у којима се примењује једначење по месту творбе су:

1) глаголске именице: ношња, пажња…

2) збирне именице: грожђе, лишће…

3) код придева изведених од глаголских именица: сношњив, пажљив…

4) у инструменталу неких именица: радошћу, машћу

Одступања

  • Сугласник н не прелази у м ако се њиме завршава први део праве сложенице, а други део почиње усненим сугласником: маскенбалједанпутстранпутица и др.
  • И у неким речима где се префикси завршавају на с, з (из, раз, с), а реч на коју се додају почиње предњенепчане сугласнике љ, њ, нпр. разљутитиразњежитиизљубити и др.
  • У неким речима врши се више гласовних промена, једна од њих је и једначење сугласника по месту творбе: изчекивати – исчекивати (једначење по звучности) – ишчекивати
  • Српски правопис је фонолошки (пре зван и фонетски, гласовни, изговорни, а сада и звучни; као и хрватски и македонски), то значи да се једначења (по звучности и месту творбе) врше у говору и писању. Већина словенских језика (пољскичешкирускиукрајинскисловачкисловеначкибугарски…) употребљава морфонолошки (пре често погрешно зван етимолошки, коренски; сада су у употреби још називи творбени или морфолошки) правопис, где се једначења врше само у говору, а не врше се у писању.

Једначење сугласника по звучности

 

 Једначење сугласника по звучности је гласовна промена у српском језику у којој се шумни сугласници, који се разликују по звучности, једначе тако што се први сугласник из пара замењује својим парњаком који је по звучности једнак другом сугласнику из пара.

У српском језику, сугласници се према звучности деле на:

  • звучне сугласнике (б, г, д, з, ж, ђ, џ),
  • безвучне сугласнике (п, к, т, ћ, ш, с, ч, ф, х, ц).

Звучни су и сви сонанти, али они не учествују у овој гласовној промени.

Обезвучавање

Промена звучног у безвучни сугласник назива се обезвучавање. Примери:

  • б прелази у п (врабац—врапца);
  • д прелази у т (гладак—глатка);
  • з прелази у с (низак—ниска);
  • ж прелази у ш (троножац—троношца);
  • ђ прелази у ћ (Боговађа—Боговаћки);
  • џ прелази у ч (наручити—наручбина—наруџбина)
  • г прелази у к (другачије—друкчије).

Овако измењена основа се зове обезвучена основа, а префикс се назива обезвучени префикс.

Озвучавање

Промена из безвучног у звучни сугласник се назива озвучавање. Примери:

  • п прелази у б (топ—тобџија);
  • т прелази у д (сват—свадба);
  • с прелази у з (сгурати—згурати);
  • ш прелази у ж (за душу—задужбина);
  • ћ прелази у ђ (жеђ—жеђца—жећца)
  • ч прелази у џ (сведочити—сведоџба);
  • к прелази у г (бурек—бурегџија).

Овако измењена основа се назива озвучена основа а префикс — озвучени префикс.

Безвучни сугласници ф, х и ц немају звучне парњаке, па гласовна промена изостаје када се они нађу испред звучног сугласника; наравно, ово се не односи на ситуацију када се звучни сугласник нађе испред неког од њих, када редовно долази до промене (као што се види из неких од примера у претходном делу).

Одступања

  • Једначење се никад не примењује на сугласничке групе дс и дшодступити, подшишати.
  • У некој мери ни сугласник ђ не једначи се испред с (као у примеру вођство), али овај сугласник се врло ретко налази у таквом положају па и не можемо говорити о системском правилу.
  • На саставу сложеница код којих се осећа пауза између делова, једначење се не примењује (како у писању тако у изговору): политбиро.
  • Једначење се не врши уколико би се тиме добила два иста сугласника чијим би се даљим упрошћавањем дошло до неприхватљиве окрњености првог форманта: подтачка (не „поттачка“, нити „потачка“ јер би изгледало да је префикс по-), субполаран (не „супполаран“, нити „суполаран“ јер би изгледало да је префикс су-).
  • У префиксима ад-, дис-, јурис-, транс- и пост- не долази до једначења: адхеренција, дисгресија, јурисдикција, трансгресија, постдипломац.
  • У новијим туђицама врло често не долази до једначења: драгстор, нокдаун, брејкденс, гангстер.
  • У страним властитим именима сугласници сзш и ж по правилу се једначње, али ипак остају неизједначени када би њихово једначење повукло и једначење суседног сугласника:Потсдам, Питсбург (јер би једначење изазвало и претварање т у д, чиме би се добили неприхватљиви облици „Подздам“, „Пидзбург“).
  • Остале сугласнике у несловенским именима властитим не треба једначити: Вашингтон, Редфорд, Тбилиси.

Прелазак Л у О

 

Прелазак Л у О је гласовна промена српског језика (и шире, у штокавским говорима) у којој се сугласник Л на крају речи или на крају слога вокализује у О. Ова гласовна промена јавила се крајем 14. века[1].

Прелазак Л у О је део шире групе Л-вокализација (претварања фонеме Л у самогласник или сонант), која постоји у дијалектима енглеског и немачког језика, а утицала је на развој савременог холандскогпољскогукрајинскогбразилско-португалског и других језика.

Примери у српском језику

код глагола
  1. мушки род једнине глаголског придева радног настаје додавањем наставка –о на инфинитивну основу. Историјски, наставак за мушки род био је -л, али је услед положаја на крају речи извршена промена у -о. Фонема л се задржала у наставцима осталих облика (нпр. за женски род -ла).
бити — би- + -л → бил → био
хтети — хте- + -л → хтел → хтео
читати — чита- + -л → читал → читао
У облицима који су се завршавали на –ол, после промене л у о извршена је и асимилација вокала: убости → убол → убоо → убо
код именица
  1. уколико се именица мушког или женског рода у номинативу једнине завршавала на -л, извршена је промена у о. Промена се може уочити и у акузативу једнине ако именице не означавају особу, док остали падежни облици задржавају фонему л:
    анђел → анђео, ген. анђела, акуз. анђела
    котал → котао, ген. котла, акуз. котао
    мисал → мисао, ген. мисли, акуз. мисао
    У именицама које су се завршавале на –ол, после промене л у о извршена је и асимилација вокала: сол → соо → со
  2. уколико именица означава вршиоца радње, а настала је додавањем творбеном наставка -лац, долази до преласка л у о у свим падежним облицима изузев номинатива једнине игенитива множине:
    носи-ти → носи- + -лац → носилац, ген. једн. носиоца, ген. мн. носилаца
    чита-ти → чита- + -лац → читалац, ген. једн. читаоца, ген. мн. читалаца
  3. у појединим изведеницама
    село → селце→ сеоце
    делити → делба → деоба
код придева
  1. прелазак је извршен у номинативу једнине мушког рода код придева са основом на -л. Л се задржава у осталим родним и падежним облицима:
зал → зао, зла, зло; зао, ген. злог, дат. злом…
подал → подао, подла, подло

Изузеци

Гласовна промена л у о се није извршила код неких речи домаћег (словенског) порекла (бол, ждрал, охол), нити се врши у савременијим позајмљеницама и интернационалним терминима (генерал, хотел, тунел, фосил, скандал, фудбал).

У именици зналац, насталој додавањем творбеног наставка -лац, не врши се промена: зналац, ген. зналца.

Код неких речи постоје дублетни облици, са и без извршене промене:

  • арханђел — арханђео
  • анђелски — анђеоски
  • крилце — криоце

Непостојано А

Непостојано A је гласовна промена где се самогласник а у неким речима и облицима речи губи, а опет у другим облицима истих речи се појављује.

Примери

  • номинатив множине неких именица мушког рода: борац – борци, момак – момци
  • генитив једнине неких именица мушког рода: борац – борца; момак – момка
  • генитив множине неких именица женског рода: даске – дасака; сестре – сестара; бачве – бачава
  • номинатив једнине мушког рода придева у неодређеном облику: добар – добри; мртав – мртви; шупаљ – шупљи
  • генитив једнине мушког рода неких заменица: сав-свог; икакав-икаквог; никакав-никаквог
  • инструментал неких именица мушког рода: доручак – доручком
  • датив и инструментал множине неких именица мушког рода: вијак – вијцима
  • у облицима предлога: с-с(а), к-к(а), низ-низ(а), кроз-кроз(а)
  • код компаратива и суперлатива неких придева: паметан, паметнији

Ова гласовна промена се не догађа у страним речима које су прихваћене у српском језику: манијак – манијаци. Такође није присутна код домаћих речи које имају постакценатску дужину као што је реч јунак – јунака .

 

Морфолошке гласовне промене

 

Морфолошке промене, или алтернације, су историјски наслеђене гласовне промене у језику.

Неки сугласници на крају именице или на крају глаголске основе могу да се промене под утицајем првог самогласника у суфиксу. Та појава се назива регресивна алтернација. Ово су најчешћи случајеви:

а) палатализација – промена сугласника К, Г и Х у Ч, Ж и Ш (испред Е или И).

б) сибиларизација – промена сугласника К, Г и Х у Ц, З и С (испред И). Раније се ова промена у српској филологији називала друга палатализација.

в) јотовање – промена сугласника З, С, Д, Т, Л и Н у Ж, Ш, Ђ, Ћ, Љ и Њ, када се нађу испред Ј. Такође и промена Б, П, В и М у БЉ, ПЉ, ВЉ и МЉ испред Ј.