Речце, партикуле

Речце (партикуле) чине посебну врсту речи, у коју се убрајају речи различитих функција, чија је основна карактеристика да су непроменљиве. Блиске су прилозима и везницима; за разлику од њих, многе речце изражавају лични став говорника према ономе што се износи реченицом.

Речце могу да се деле на:

• потврдне и одричне: потврдна речца да и одрична не;
• упитне: ли, да ли, зар;
• императивне: нека;
• узвичне: ала;
• закључне: дакле;
• искључне: само, једино;
• поредбене: као;
• показне: ево, ето, ено;
• речце за истицање личног става — модалне речце: сигурно, наравно, зацело, дакако, вероватно, ваљда, можда, нипошто, уистино, заиста, збиља;
• речце за посебно истицање: управо, баш, бар;
• речце за истицање (супротности): међутим, пак.

У речце се још убрајају и: иначе, такође, уосталом итд. Врло блиске прилозима су речце: још, тек, већ, чак. Речцом се најчешће сматра и енклитика се (у склопу повратних глаголаглагола: борити се, љутити се, дешавати се итд).

Узвици

Узвици (интерјекције) су поједини гласови или скупови гласова који се у језику употребљавају да означе лична осећања и расположења, односно стања. На пример: ах, јао, хај, а, о, ој.

Значење

Узвицима се спонтано одговара на утиске из спољњег света. Некад се истим скупом гласова у различитим контекстима изражавају различита значења (ах може значити и слагање и негодовање). Као условни језички знаци, узвици су релативно слабо устаљени.

Упркос спонтаности у њиховом стварању, поједини узвици се временом устаљују и бивају прихваћени од већине чланова језичке заједнице као везани за одређена значења. Тако постоје устаљени узвици као што су: ух, ајој, јао (за изражавање страха, изненађења, бола); ајс, иш, шиц (за тјерање животиња)…

Извођење (деривација) нових речи

Узвици могу служити као језички материјал за стварање правих речи, као што је случај са неким ономатопејама. На пример, од узвика фију изведен је глагол фијукати и именицафијук.

Везници

Везници су непроменљиве речи које служе за означавање везе међу појединим речима у реченици, као и међу реченицама.

Са гледишта морфологије прави везници су: и, па, али, да, док, јер, ако, а неправи везници су: када, већ, дакле, пошто, како. Неправи везници су и прилози и поједини облици заменица (упитних и односних).

Разликујемо зависне (хипотаксичне) и независне (паратаксичне) везнике. Независни везници су они који везују напоредне реченице и могу бити саставни(и, та, па, ни, нити), супротни (али, но, него, већ, а) и раставни (или). Зависни су они који везују зависне реченице (иако, мада, премда, јер, ако, док, како, пошто).

Однос предлога према другим речима у реченици

По свом значењу предлози се слажу са облицима речи уз које стоје и показују њихово однос према другим речима у реченици, а овај однос може бити:

• просторни (Седи пред кућом, Ливада поред реке…)
• према времену (Враћа се с пролећа, буди се у зору, шетња пред вече)
• узрок (Неће да каже из обазривости)
• циљ или намера (Ради заштите од грома..)
• поређење (Слађе је од меда)
• начин (С великим одушевљењем…)
• заједница (Поздравио се са свима)
• намена (Књиге су купљене за награде најбољим ђацима)

Предлози су: под, код, у, на, о, по, низ, уз, с(а), иза, од, до, пред, над, поред, између, после, пре, након, око, кроз, због, услед, из, ради, за, к(а), према…

Предлози

Предлози су помоћне речи које служе за означавање односа појединих падежних облика самосталних речи према другим у реченици и за ближе одређивање тог односа.

Предлози показују односе између предмета и појава. Стоје испред именица и личних заменица које се налазе у одређеном падежу.

Могу да означавају просторне, временске, узрочне и разне друге односе.

По значењу своме предлози се слажу с облицима речи уз које стоје, и они показују однос тих речи према другим речима у реченици. Тај однос може бити врло разнолик. Најчешће је то:

а) просторан однос — однос по месту: Седи пред капијом. — Вије се над хучном реком. — Пођоше к њима. — Она живи у касаби. — Силази с брда. — Глас из куће. — Језера под планином. — Деца на ули-ци. — Ливада поред реке. — Сушта се низ брдо. — Стоји крај врата, итд.;

б) однос по времену: Иде кући за време распуста. — Изгуби се у мрклу ноћ. Враћа се с пролећа. — Одлази под зиму. — Жању у лето. — Ope се с јесени. — Буди се у зору. — Шетње пред вече. — Сврши посао за дана. — Неће за живота. Враћа се у јануару;
в) однос узрока, поређења, начина, заједнице, циља, намене и сл.: С ког си млада срећу изгубила | ил’ са себе, ил’ са своје мајке, | ил’ са свога старог родитеља? Све пуца од хладноће. — Од јада га заболела глава. Неће да каже из обазривости према старијима. — За-савица се не може газити због блатњавог дна. — Дуже је море од поља, слађи је шећер од меда. — Шире небо од мора сињега, брже очи од коња витеза. — С великим одушевљењем приступа свакоме послу. — Нећу служит’ на срамоту Турке. — Дуго су шетали под руку. С њима су учили школу. — Поздравио се са свима, па је сео. — Причекај док се објасним с Османом. — Ради за-штите од насилника склапали су побратимства. — Свратио је по своје ствари. — Кад не казах за те хитре ноге,… и не казах за јуначке руке,… ја не казах за варљиве очи. — Беру и суше липов чај за рањене другове, итд.

Неколико предлога, као: више, ниже, близу, у исто време су и прилози; и само према њиховој служби одређујемо када их можемо убројити у једну, а када у другу врсту речи. Кад ове речи стоје уз неки облик именице или заменице, оне су предлози (Више главе копље пободено. — Ниже куће је овећа башта. — Он станује близу вас); а кад одређују глаголе, онда су, дакако, прилози (Попели су се више. — Спустите греду ниже. — Он станује близу). Сем тога, неколико предлога се употребљавају прилошки и као речце. To су предлози: осим, до, место и можда још који, нпр.: У целоме селу нико није остао осим једна деведесето-годишња баба (овде је предлог осим употребљен са значењем речи за изузимање: једино, само). — To нико не може пронаћи до ти (тј. једино ти). — Гонили су их до на границу (до — управо, чак). — Наоружали су се најпре вилама, грабуљама и косама место ватреним оружјем (место — а не). 171. Предлози се, како видимо, употребљавају уз облике појединих имена, али се они могу употребити и уз прилоге за време: лани, зимус, летос, јесенас, ономадне, синоћ, јутрос, јуче, данас и сл. (Чекам овде од ономадне, од синоћ до јутрос. — Од лани није био код своје куће), а и уз понеке реченице (Ништа друго и не зна сем да чини замерке другима. — Уместо да призна своју грешку, он је приписује другима). О значењима појединих предлога с облицима имена и о њихову слагању говори се детаљније у одељку о синтакси падежа.

Прилози

Прилози стоје обично уз глаголе и казују место, време, начин, узрок или количину вршења радње. Могу стајати и уз придеве (веома леп, сувише досадан), друге прилоге (врло радо, веома успешно) и именице (много деце, мало соли).

Прилози су непроменљиве речи које одређују глаголску радњу по: времену, месту, начину, количини или узроку. У реченици имају службу прилошких (глаголских) одредби. Прилози могу вршити компарацију. То су најчешће прилози за начин који имају исти облика као и придеви средњег рода. Примери: Лепо придев дете лепо (прилог) пева.

Прилози за место, време и начин, количину, узрок

1. Овде, онде, лево, десно, напред, позади, близу, далеко, овамо, тамо, напред (за место).
2. Одмах, данас, јуче, сутра, некада, никада, летос, ујутру, већ, тек (време).
3. Споро, лако, брзо, лепо, овако, сложно (за начин)
4. Мало, много, доста, пуно, још, онолико (за количину).
5. Зато, стога (за узрок).

Субјекат

Субјекат – језгро, центар реченице

– независни члан реченице

– вршилац је радње

– може бити појам коме се нешто приписује предикатом

– најчешће је у функцији субјекта именица у номинативу

– у функцији субјекта могу бити и остале врсте речи

– може бити исказан речју, синтагмом и реченицом

Субјекат је најчешће у номинативу и то је граматички субјекат.

Субјекат може бити и у генитиву, дативу и акузативу. Такав субјекат се зове логички.

 

Синтагма

Синтагма је спој две или више речи које су међусобно повезане и које се понашају као јединице синтаксичког система. Синтагма је синтаксичка јединица већа од речи, а мања од реченице.

Синтагма у реченици може вршити функцију субјекта, објекта, прилошких одредби, именског дела предиката.

Састав синтагме: главна реч, зависни чланови и помоћне речи.

Главна реч може бити само именица, придев, прилог или глагол. По главној речи синтагма добија своје име.

Синтагме могу бити: именичке, придевске, прилошке и глаголске.

Компарација прилога

Неки прилози могу мењати свој облик, могу се поредити (компарирати).

Мика трчи брзо.

Жика трчи брже.

Сима је најбрже дојурио.

Прилози могу да се употребе и уз придеве, прилоге или именицу.

Моја мама је врло штедљива.                             -прилог уз придев

Моје дете је необично рано устало.           – прилог + прилог

Данас сам добио доста оцена.                        – прилог уз именицу

 

Граматика – шта је то?

Граматика је врло стара наука, а реч потиче из грчког језика. Стари Грци су се још пре две ипо хиљаде година озбиљно бавили проучавањем језика. Скоро сви европски народи су од Грка прихватили реч граматика, па тако и ми.

Граматика је врло стара наука која описује структуру језика, утврђује његове гласове, облике речи, творбене и реченичне особине.

Граматику чине:

Фонетика – наука о гласовима

Морфологија – наука о облицима речи

Творба речи – наука о настанку нових речи

Синтакса – наука о реченици